DOLINA ISE

Jedna od najboljih knjiga poljskog nobelovca, napisana u emigraciji, prikazuje glavnog junaka, dečaka Tomaša Dilbina koji živi u idiličnom litvanskom selu Ginji, u dosta realistički predstavljenoj Arkadiji. Najvažniji problem u knjizi je problem spajanja i neprestanog prožimanja dve kulture – poljske i litvanske. Odrastajući u litvanskoj sredini, mali Tomaš ne shvata da meša poljski jezik s litvanskim, što će kasnije postati uzrok mnogih njegovih poniženja, naročito u školi. Veoma rano je spoznao šta znači živeti na granici dve kulture. Mržnju Litvanaca prema Poljacima oseća naročito zbog svoje poljskosti i „gospodstva“.

Roman je povratak predelu detinjstva, otuda poetsko predstavljanje prelepih, zelenih pejzaža doline Ise. Zahvaljujući velikoj osetljivosti junaka u percipiranju sveta skoro svim čulima, čitalac može da oseti lepotu opisivanog predela. Uz sve to, u romanu ima mitologizacije, bajkovitosti, tako u Giniju „đavola ima više nego bilo gde“.

Knjiga ima dosta esejističkih elemenata, u kojima se uspomene prepliću sa istorijskom prespektivom. Mada dečak, Tomaš razmišlja o problemima života i smrti, o mestu čoveka u svetu, o njegovom odnosu prema prirodi, tako da se u romanu pojavljuju brojne filozofsko-moralne digresije. Roman takođe ima dosta autobiografskih elemenata.

Na kraju knjige, u uzbudljivoj sceni oproštaja majke i sina koji napuštaju litvansko selo Ginje i Dolinu Ise, autor ubacuje svoj komentar. Malom Tomašu želi sreću na budućem životnom putu i bolju budućnost. Autor je svestan da veliki svet može da promeni junaka, ali zna sigurno da Tomaš nikada neće zaboraviti zemlju svog detinjstva i da će sigurno čeznuti za izgubljenim zavičajem.