Vera u Isusa Hristosa kao čoveka i Bogočoveka, po Vajningeru je centralna tema ljudskog života.
„Čovek iznutra ni od čega ne može da propadne kao od nedostatka vere.“
I mnogi drugi fragmenti ovog dela / o bolesti, o praroditeljskom grehu, o zločinu, o mržnji i ljubavi, o metafizici vremena i prostora / svedoče o nesumnjivoj genijalnosti Ota Vajningera.
Dok je njegova prva knjiga Pol i karakter doživela do 1923. dvadeset i šest izdanja, njegova druga, posthumno objavljena, knjiga O krajnjim životnim svrhama, u mnogo čemu dublja i originalnija, doživela je do 1918. svega četiri izdanja.
Razlozi njegovog samoubistva u 23. godini života ostaju prekriveni velom tajne. Zašto je tako tragično završio život ovaj neobični čovek, duboko prožet verom u Hrista kao Bogočoveka, kome su uzori u filozofiji bili Platon i Knat, Plotin i Avgustin, a u muzici Bah, Betoven, Vagner, Mocart? Ako nije dovoljno tumačenje nekih psihijatara da je reč o duševnoj bolesti od koje je patio, još manje je prihvatljivo objašnjenje koje je sam dao:
Pristojan čovek ide u smrt kada oseti da je konalno zao; prostak mora da bude prisiljen na smrt sudskim postupkom.