Šesti roman remek-dela U traganju za minulim vremenom.
„Da bi Albertinina smrt mogla da prekine moje patnje, trebalo bi da ju je onaj udarac ubio ne samo u Tureni nego i u meni. A ona nikad u meni nije bila življa. Da bi ušlo u vas, neko biće mora da poprimi oblik, da se povinuje okviru vremena; pokazujući nam se samo u nizu trenutaka, ono nikada nije moglo da nam pokaže više no samo po jedno svoje lice, da nam pruži samo po jednu svoju fotografiju. To je bez sumnje velika slabost bića, što se sastoji samo od prostog zbira trenutaka; a i velika snaga takođe: ono pripada sećanju, a sećanju jednog trenutka nepoznato je sve što se dogodilo potom… Da bih je prežalio, nije trebalo da zaboravim samo jednu, nego bezbrojne Albertine. Početi iznova s nekom drugom, sa stotinu drugih…“